„Kuda nas vodi politika nezameranja?“

Akademija: Fondacija „Akadmeija za žene“ je pokrenula projekat kojim prije svega želimo s jedne strane radnice u trgovini upoznati, educirati i osvijestiti o pojmu diskriminacije, te oblicima diskriminacije s kojima se one potencionalno susreću, ali ne opažaju ili ne doživljavaju kao diskriminaciju na radnom mjestu u trgovini. Želimo ih također pozvati na aktivno uključenje u borbu za radnička prava, a sa druge strane pozvati sve druge žene, korisnice usluge trgovine, da zajednički artikuliramo i solidarno pozovemo poslodavce na stvaranje boljih uslova rada žena u trgovini u BiH. Moramo priznati da je bilo jako teško naći sagovornice, a na kraju sve koje su pristale željele su ostati anonimne. U oblasti trgovine i uslužnih djelatnosti predvode žene, no ako bismo pokrenuli pitanje solidarnosti i ujedinjenom glasu za bolje uslove rada žena, mogli bismo konstatovati da skoro da i ne postoje.

Što je po Vašem mišljenju uzrok slabom odzivu i aktivnijoj borbi žena zaposlenih u trgovini za njihova radnička prava?

Cenić: Strah od gubitka posla, strah od mobinga, ali i ono što je imanentno našem društvu – politika nezameranja. To nezameranje počinje iz porodice, jer ćete često čuti u kući da majka, možda i sama trgovkinja, savetuje detetu da se ne zamera jer: “šut s rogatim ne može”. Ne kažem da to isto ne savetuje i otac, koji posle u kafani kuka na obespravljenost. U društvu u kojem se promoviše pripadanje masi u svakom segmentu, u kojem se kažnjava svako strčanje izvan mainstream politike, ništa drugo nije ni za očekivati. Uostalom, i predstavnice u političkom životu im šalju takve poruke. Jednoj je šef partije bog ili kaže da

se neće pristati na smanjenje visokih prihoda u doba pandemije, jer nije ona kriva novinarki, koja je postavila pitanje, što je novinarka; druga promoviše svoju ulogu majke, pravoslavke i srpkinje kao model; treća govori o ulozi žene u porodici kao pokorne svome mužu, a retko ćete čuti da se oglase žene iz politike i pobune kad je vređanju izložena žena iz suprotnog političkog tabora. O tome ne vode računa ni one kampanje uoči izbora koje upućuju da treba glasati za ženu, pa se stiče utisak da je važno samo da si žena, a ne šta govoriš ili koliko se boriš za druge žene, uključujući trgovkinje. Da li su žene u politici stale u zaštitu trgovkinja u vreme pandemije?! Nisam čula, iako su same primale platu i bile zaštićene od izlaganja virusu. Kako, onda, osnažiti trgovkinje da dignu glas i bore se za svoja prava?!

Akademija: Akademija za žene je u sklopu projekta “I to je diskriminacija”, ipak uspjela pronaći oko desetak sagovornica, radnica koje su radile ili još uvijek rade u poslovnicama velikih trgovačkih lanaca u BiH. Iz njihovih odgovora jasno se vidi da tek rijetki trgovački lanci u BiH imaju stolice za blagajnice. Čak su pojedine sagovornice navodile primjere u kojima su one kao radnice predlagale da se one same izdvoje svoja lična sredstva za nabavku ogledala iznad blagajne, kako bi mogle imati uvid u sadržaj korpe, ali ni to nije naišlo na odobrenje od strane poslodavca. Postavlja se pitanje da li Sindikat ima informacije o zdravstvanom stanju i posljedicama po zdravlje radnica koje su zbog ovakvih radnih uslova primorane stojati nekad i više od osam radnih sati, te koja je to instanca koja bi poslodavce mogla pozvati na odgovornost zbog ovakvih radnih uslova koje svakako ugrožavaju kako prihičko tako i fizičko zdravstveno stanje radnica u trgovini?

Cenić: Istine radi, Sindikat trgovine u FBiH je nešto i uradio, onoliko koliko je bilo moguće u svakoj etapi borbe. Ne spaktakularno, ali uradio. Ne može rukovodstvo sindikata puno uraditi ako trgovkinje ćute i boje se ili ako generalno ne veruju više u bilo kakvu borbu, pa i sindikalnu. Znam da će smešno izgledati, ali imajte na umu da smo mi robovi/pkinje mode, mase i da smo povodljivi/e. Recimo, da jedan veliki market uvede inovaciju u smislu praktičnih stolica sa još većom preglednošću, prikaže da je i promet povećan, uz to dobije i reklamu za to kao društveno odgovorno poslovanje uz veći promet, vrlo brzo bi se primilo i kod ostalih velikih. Za početak. Drugačije teško. Bitno je dobiti tog jednog, tog prvog, a to se može nekim podsticajem u vidu besplatne reklame makar. Još ako mu podastrete da će zaista biti promet povećan, manji će daleko otpor biti. Recimo, moguće je u nekoj manjoj radnji uvesti jednu takvu i objaviti kako su rezultati iznad očekivanja, pa zainteresovati velikog, pa onda slede i drugi. Marketinški trikovi su dozvoljeni trgovcima (poslodavcima/kama), pa što ne i trgovkinjama i sindikatima?! 

Akademija: Radnice govore i o raznim oblicima diskriminacije. Pojedini/e članovi/ce Sindikata, sindikalni povjerenici/e tvrde da su prihvatanjem ovih funkcija doživjeli razne oblike diskriminacije, pa i mobinga od strane nadređenih. Neke trgovine više nemaju ni člana/icu Sindikata, ni sindikalnog/nu povjerenika/icu, jer kako saznajemo iz odgovora naših sagovornica da su mnogi/e imali/e priliku vidjeti što su sve njihove kolege/ice pretrpjeli/e kao osobe koje su se prihvatile članstva u Sindikatu ili uloge sindikanlog/ne povjerenika/ice, te da se više niko ne usuđuje pored redovnih ionako teških uslova rada prihvatiti uloge i članstva kojima bi sebi još dodatno otežao/la svakodnevni život i rad u trgovini.

Postavlja se pitanje kako se nadati promjeni iznutra, kada osobe koje i same trpe razne oblike diskriminacije ne žele javno istupiti i iznijeti problematiku sa kojom se svakodnevno susreću na radnom mjestu?

Cenić: Uvek ćete dobiti na svoju stranu poslodavce/ke ako im udarite na interes, odnosno ako saradnju sa Sindikatom dožive u vlatitom interesu. Tipični trade-off od starta, pa čak i od najprimitivnijeg oblika: ne dirajte nam udruživanje, hvalićemo vas kao dobrog poslodavca/ku. Banalizujem, ali se takvi uslovi moraju od starta postaviti vrlo jasno. Inače, niko im drugi ne može pomoći, osim politike, odnosno institucija, koje se ne bi baš zamerale velikim trgovcima/kinjama i koristi (često ličnoj) od njih. Posebno sada kada pada promet. E, pošto pada promet, vreme je da Sindikat uspostavi ovakve odnose, jer promocija znači makar minimalno veće prihode. Imala bih i druge predloge. 

Akdemija: Na razini države BiH je proglašeno stanje nesreće uzrokovano COVID-19.

Trgovine rade skraćeno, u pojedinim kantonima vikendom ne rade trgovine. Ovo stanje nesreće za većinu radnica u trgovačkom sektoru predstavlja “sreću”, jer su nakon godina rada dobile slobodnu nedjelju koju mogu provesti u krugu svoje obitelji. Znamo da je i Sidikat imao inicijativu zabrane rada nedjeljom, ali bezuspješno.

Nije li, gđo Cenić, paradoksalno da su radnice pravo na nedjelju doživjele tek proglašenjem stanja nesreće u BiH?

Cenić: S obzirom da, kako rekoh, pada promet, to da se nedeljom ne radi neće ostati. 

Mislim da vam je to jasno. Prva će država, pa i tamo gde ima socijaldemokratije u vlasti, okrenuti glavu na drugu stranu jer budžet, zaboga! A znamo kako se finansira javna uprava.  Zato se vraćam na priču o stolicama i trade-off politici: vi nama stolice i dogovor o slobodnim danima, a mi ćemo pristati na rad nedeljom, ali ne svake nedelje za svaku zaposlenu, dok se o ostalim neradnim danima za zaposlene dogovaramo. 

Da vam samo navedem još jedan primer u najtežim uslovima. Šef FUCZ i član Kriznog štaba FBiH je u jednom momentu pretio da će predložiti zabranu kretanja 24 sata u trajanju 15 dana, što je objavljeno. Nastao je stampedo u trgovinama. Promet trgovcima porastao, a niko se osvrnuo nije na zaposlene. Da su tada trgovkinje uprle prstom u njega i poslužile se pričom da je to urađeno zbog trgovaca (poslodavaca/ki), (što nije čak ni isključeno), možda bi nešto od svojih prava uspele u tom momentu da ostvare. Nešto bar. Jer, morao bi se on izvinjavati makar, a to bi medije usmerilo na prava trgovkinja, pa se taj momenat iskoristi…. Jer, nema ovde razumevanja ni za koga dok ne dođe do vlastitog interesa. 

Akademija: Nedavno ste izjavili da ako se u ovim uvjetima uzrokovanim proglašenjem  stanja nesreće na nivou države, vozačima/cama i trgovcima/kinjama ne poveća plaća, ovo društvo ne treba ni spašavati! Ako uporedimo mart 2019. godine sa martom ove godine znamo da su trgovine zbog povećanog prometa ostvarile rast od čak 7,3%, a paralelno s tim plaće radnika/ca u ovom sektoru su ostale iste ili im je isplaćivan minimalac. Kako navesti da ne kažemo natjerati poslodavce/ke da povećaju primanja radnicima/cama, koji/e su u ovom trenutku najizloženiji/e i najugroženiji/e?

Cenić: Bilo mi je drago kad su mi prilazile trgovkinje da zahvale na toj izjavi i javnoj podršci jer, koliko znam, bila je prva takva javna zahvalnost i prvi javni apel. Nekima jeste povećana plata, to znam. Ne sigurno u potrebnoj meri i koliko zaslužuju, ali jeste. Neće se povećati plata ni trgovcima/kinjama, ni vozačima/cama, ni radnicima/ama dokle god je u društvu situacija da se klanjamo neradnicima/ama i kriminalcima/kama, a ponižavamo i smejemo se radu i znanju. I u pandemiji smo videli/e da javna uprava ne deli sudbinu privrede, a posebno se vidi po predloženim rešenjima i činjenici kako su rebalansirani budžeti i u kojem pravcu se ide. Dakle, ostaje to da si niko i ništa ako radiš u privredi, iako ona izdržava sve, a klanjaš se pred ljudima sumnjivog  znanja i bez ikakve odgovornosti za štete, kriminal ili nerad. Rekoh u zadnje vreme stotinu puta da je neviđeno da izdržavno lice (javna uprava) na takav način odlučuje o onome ko ih izdržava (privreda). Dokle god je tako, ne mogu se očekivati veće plate, posebno će sada svi imati izgovor da je kriza. Bićemo zarobljeni/e u retorici kako je sve stabilno i popravlja se, s jedne strane kao politička magla, a s druge da je užas i kriza kada radnici/e pitaju za povećanje plata.